Osvrt na prvi izlet OPŠ 19G HPD Runolist

Medvednica 12. 09. 2026.  

Kako sam skoro dobila PTSP od planinarenja 

Pa krenimo redom.
Jutros sam zakasnila na izlet 5 minuta i 18 sekundi te sam za “nagradu” dobila zadatak da napišem osvrt na prvi izlet Planinarske škole.
No, da bi vam bilo jasnije kako sam ja uopće završila u Planinarskoj školi, krenut ću od početka.
Bez brige, priča kreće nakon rođenja Isusa. 
Jednom prilikom sam na internetu naletjela na neku duhovitu priču o planinarskom(penjackom) izletu i pomislila:
„Pa ja bih mogla planinariti.“
Aha.
Brzo sam saznala da to možda i nije bila baš briljantna ideja te da bi heklanje mozda bilo mudrije.
Hvala ti Luka, na patnji u koju si me gurnuo. 
Na svakoj planinarskoj muci prvo se tebe sjetim i spomenem ti familiju. 
Uglavnom, moj prvi planinarski izlet bio je do Kraljičinog zdenca.
Do tamo sam skoro tri puta umrla. 
Izgubila sam se ja nekoliko puta na toj Medvednici, pala još par puta na toj istoj Medvednici, a jednom me doktor pitao da li me netko tuče doma, s obzirom na to koliko sam plava. 
Rekoh:
„Majstore… taj se još nije rodio.“ 
S obzirom na to da sam uz pomoć onog istog Luke shvatila da mi je instinkt za preživljavanje ravan otprilike instinktu zlatne ribice, odlučila sam napraviti ono što bi napravila svaka razumna osoba.
Učlanila sam se u planinarsko društvo.
Dapače, u tri planinarska društva. 
No nekako mi je Runolist prevagnuo.
Nadajmo se da će tako i ostati…. jer kao sto znamo, uvijek imamo opcija (heklati) 
Krenula sam na izlete i, naravno, upisala Planinarsku školu.
I tako je došao prvi dan škole i prvi izlet:  Medvednica.
Ja kasnila.
Ali nije do mene. Do Ubera je. 
Nisam ni sanjala da će čovjek voziti taxi uzbrdo 35 na sat.
U jednom trenutku mi je došlo da ga pitam:
„Majstore, da izađem pa da guram?“
Na kraju sam stigla, kasnila, ali stigla. 
Umjesto predviđenih 12 minuta, trebalo mi je 24 minute. 
Ekipa već spremna, lagani uvod u sve ono što ćemo učiti : od opreme,  pravila ponašanja, do istezanja i svega ostalog što bi nam moglo pomoći da preživimo školu.
A onda sam dobila i čokoladu za rođendan. 
Hvala vam!
To je definitivno jedan od boljih razloga zašto treba dolaziti na izlete.
Čokolada je, kao što znamo, osnovna planinarska oprema.
I onda… krenuli smo.
„Lagano ćemo do vrha.“
Ta rečenica će u budućnosti imati sasvim drugo značenje. 
Traje ta „lagana šetnjica“… i traje… i traje… i traje…
U jednom trenutku mi se učinilo da mi duša odlazi u vječna lovišta, a tijelo ostaje negdje iza mene i pokušava shvatiti zašto sam si ovo napravila.
Ali onda se dogodi ono zbog čega sve ipak ima smisla.
Popneš se.
Pogledaš oko sebe.
Udahneš.
I pomisliš:
„A *ebote (ispricavam se na francuskom)… pa ja sam stvarno došla gore.“
Taj osjećaj kad se negdje popneš: neprocjenjivo.
I upravo je to, između ostalog, razlog zbog kojeg sam upisala Planinarsku školu.
Jer nije poanta samo u tome da se nekako dokopaš vrha i onda se pitaš zašto si to sebi napravio. 
Poanta je naučiti kako to napraviti pametnije, sigurnije i s manje psovanja (ili proširiti psovački vokabular). 
A tu na scenu stupaju naši vodiči.
Već na prvom izletu bilo je jasno koliko su organizirani, pažljivi i spremni pomoći.
Sve je dobro isplanirano, svatko prati grupu, pazi se na tempo i na ljude, a pitanja su dobrodošla … čak i ona za koja misliš da su možda glupa (a ima i takvih ).
Učili smo kako pravilno hodati, kako rasporediti snagu i kako koristiti planinarske štapove.
Planinarski stapovi i ja se ne volimo…i to javno se ne volimo. 
Štapovi koji su  nam u pojedinim trenucima toliko pomagali da smo ih poželjeli baciti u prvu provaliju. 

Hvala Zoki, hrabra odluka prigovarati ljudima za štapove dok pate. 
Ali vjerujem da ćemo s vremenom postati prijatelji….štapovi i ja (ne Zoki) 
Učili smo i osnovne čvorove.
Ne znam ih imenovati, ali znam da ih možemo koristiti kod kuće ako nas ikad ponese atmosfera iz 50 Shades of Grey. 
Naravno, planinarska škola nije samo hodanje, štapovi, čvorovi i pokušaji da vlastite noge uvjerimo da nastave funkcionirati.
To je i upoznavanje novih ljudi (ja ponekad ne volim ljude ).
Ljudi koji su možda potpuno različiti od tebe, ali ih povezuje ista želja … biti u prirodi, traže neki mir i tišinu(ta nisam), naučiti nešto novo, pomaknuti vlastite granice te povremeno se zajedno pitati „što je nama ovo trebalo?“ 
Netko je sporiji (ja), netko brži(ta nisam sigurno), netko se umori prije, netko poslije, netko već zna sve čvorove i pravi se važan, a netko još uvijek pokušava shvatiti na koju stranu treba staviti štap koji ima oznaku L i R (ta sam sigurno).
Na planini vrlo brzo shvatiš da nije najvažnije tko je prvi stigao na vrh.
Važno je da svi stignu.
Tako kaze vodic.
Ja bih nekad voljela prva stici, no taj film necemo brzo gledati. 
I zato, unatoč tome što sam na svom prvom izletu nekoliko puta preispitala svoje životne odluke, ostala bez duše i vjerojatno izgubila nekoliko godina životnog vijeka…
preporučujem Planinarsku školu. 
Ako razmišljate o tome da upišete planinarsku školu, nemojte previše razmišljati.
Upišite je.
Upoznat ćete nove ljude, naučiti puno korisnih stvari, pomaknuti vlastite granice, boraviti u prirodi, steći nova iskustva i vrlo vjerojatno otkriti da možete puno više nego što ste mislili.
A ako ništa drugo, barem ćete imati dovoljno materijala za pričati kako ste skoro umrli na planinarenju. 
A što se mene tiče… ja sam skuzila da ako planiram osvojiti K2, nece mi biti dovoljno da se dva-tri puta poponem do Medvedgrada. 
Zanemarit ćemo činjenicu da sam jednom pala na Medvednici jer sam sama sebi stala na nogu 
Tako da…
Vidimo se na sljedećem izletu.
Moj OKP i ja se najvise veselimo prespavancu u planinarskom domu. 
A mozda se i ne vidimo…jer sutra opet idem na Medvednicu… a znamo da je to za mene minimalno jedan smicanac po guzici 
Bokić

Jasna

p.s.- ako čujete na vijestima da sam nekad negdje slučajno naišla na onog Luku s početka priče i sasvim slučajno ga gurnula u provaliju, samo da se zna da sam se slučajno popiknula i lagano ga gurnula…ne bi bili namjerno